Dragan Tomić je jedan od retkih menadžera u domaćoj IT industriji koji ima iskustva i iz inostranstva. Direktor Microsoftovog razvojnog centra u Srbiji je na ovu poziciju došao nakon 10 godina rada u glavnoj kancelariji ove kompanije — u Microsoftovom glavnom štabu u Redmondu (Vašington, SAD).

Sa Draganom smo razgovarali o glavnim iskustvima njegove karijere, posebno vezanim za 10 godina rada u Beogradu na razvoju MDCS-a, a i o ličnijim stvarima, poput kontraintuitivne odluke da se vrati u Srbiju iz Amerike. Posebno nas je zanimalo i otkud je na vrhuncu svoje karijere rešio da odustane od čekanja na formalne obrazovne institucije i sam krene da se bavi obrazovanjem, pokretanjem Beogradskog institututa za tehnologiju.

Kako si ušao u Microsoft? 
Kako sam ušao u Microsoft ima direktno veze sa tim kako sam otišao iz Srbije — otišao sam 1992. kad su aposolutno svi bežali. Za vreme treće godine srednje škole sam shvatio da je vreme za promenu. U to vreme Beograd je bio svetski grad (po mnogo kriterijuma) pa su i ti odlasci na razmenu u SAD bili normalna pojava, tako da sam se prijavio da završim četvrtu godinu srednje škole u SAD-u.

Od kada sam počeo proces prijave do prvog dana kad sam kročio u Ameriku, stvari u Srbiji su se drastično promenile na gore tako da sam od prvog dana u Americi gledao kako da tamo i ostanem. Dosta dobro sam se snašao, a imao sam i dosta sreće. Odlučio sam da je jedini način da ostanem to da se 100% fokusiram na školu. Tako da sam imao dobrih rezultata na raznim takmičenjima u srednjoj školi, a pogotovo na faksu. Bio sam više puta u finalu ACM-a što je neka vrsta svetskog prvenstva u programiranju.

Microsoft je bio sponzor jedne od tih godina i ja sam završio u Redmondu kao summer intern. Posle dve godine prakse sam postao full time zaposleni 1998. — sve to je išlo nekako linearno. Microsoft je tada bio ubedljivo najinteresantnije mesto za inženjere; danas imate dosta mesta gde se može lepo raditi, ali tada je Microsoft bio daleko iznad svih drugih. Bila je prava čast biti deo ekipe koju su oni tada okupljali.

Kako je došlo do toga da se vratiš u Srbiju?
Godine 2006. sam bio u Beogradu na odmoru i upoznao sam ekipu u beogradskom razvojnom centru, koji je godinu dana ranije otvorio Bodin Drešević. To je bila ljubav na prvi pogled. Vrlo brzo sam shvatio da je povratak u Srbiju prava opcija za mene, kako profesionalno tako i lično, iz raznih razloga.

Prvo, domaća verzija Microsofta je bila ona prava i izvorna, ortodoksna. Tim je bio mali i spreman na akciju. Sve se svodilo na kreiranje dobrih rezultata. Redmond je tada bio jako usporen, smoren i lenj. Pošto sam otišao iz zemlje dok je Beograd bio integrisan u svet, imao sam ideju da ako se mi izborimo, samim tim ćemo bar delimično opet načniti Beograd svetom.

Na ličnom nivou sam hteo da moja deca odrastaju uz porodicu (babe, dede), da nauče srpski, da steknu neku ekipu iz škole i kraja i da postanu pravi Srbi. Otišao sam relativno mlad i u srcu sam imao osećaj da je moja borba ovde, u Srbiji, a ne tamo u Americi. To je neka iskra koja je tinjala i nisam mogao da je ugasim, i čim se otvorila prilika morao sam da je iskoristim jer sam znao da ta iskra može da me pojede na duge staze.

Možeš li nam reći nešto više o toj iskri za povratkom?
Činjenica je da sam bio dosta uspešan u Americi, i činjenica je da sam u materijalnom smislu bio uglavnom ostvaren.

Jedan moj stariji kolega je uvek govorio kako većina ljudi tvrdi da je život previše kratak a život je, u stvari, jako dugačak i prilično je kompleksan problem naći značaj onoga što radimo kroz dugi niz godina. Pošto je on stariji od mene, njegovu filozofiju sam pripisao njegovim godinama, ali sam onda, vremenom, počeo da otkrivam pravo značenje toga što je govorio.

Dakle, jednom kad se obiđe svet, kad se reše materijalni problemi, kad se osnuje porodica, kad se urade razno-razne ludosti (trijatloni, polumaratoni, ekstremno skijanje, planinarenje), završe dodatne škole, pročitaju stotine knjiga i završi nekoliko verzija jednog od najboljih softver proizvoda na svetu, onda se postavi pitanje da li je to krajnji cilj života? Da li se onda nastavlja sa još jednim krugom svega toga (veća kuća, fensi hoteli, novi automobili, novi proizvod, novi tim, više para) ili postoji nesto više u životu? Meni obrtanje tog drugog (ili trećeg) kruga nije imalo puno smisla…

Sa druge strane, tim mojim radom u inostranstvu sam naučio neke stvari koje su bile korisnije ovde, u Srbiji, nego tamo. Dakle, uvek treba tražiti priliku tamo gde lični uticaj može da proizvede nesrazmerne rezultate.

Video sam i dosta naše dece koja odrastaju u inostranstvu i već od sedme ili osme godine ne znaju srpski jezik. Primetio sam da ta asimilacija ide dosta brzo i to mi se nije svidelo. Hteo sam da moji klinci provedu vreme sa mojim roditeljima i upoznaju Beograd i Srbiju.

Još jedna stvar koja se desila je to nesrećno bombardovanje. Moma Kapor lepo opisuje u jednoj knjizi kakvo je bilo razumevanje Amerike pre i posle bombardovanja. Moj odnos prema Americi se promenio bombardovanjem, a onda se dalje promenio posle 11. septembra.

Tu se postavlja i pitanje pripadnosti. Ja sam se nekako kroz moju porodicu, prijatelje, moje selo i moj kraj vezao za moju privatnu verziju Srbije. Uvek sam želeo da budem deo dobre i probrane ekipe, gde stojimo ravnopravno, rame uz rame u borbi za neki viši cilj. Prva poseta MDCS-u je imala elemente pripadnosti na svim nivoima. Morao sam postati deo te ekipe i hteo sam da kroz naš rad pokušamo da uradimo nešto više. Uvek je bitno naći viši cilj svakodnevnog posla.

Za kraj, kao što sam već rekao — odrastao sam u Beogradu koji je bio svet, a onda se to sve srušilo. Nema veze što se to nije srušilo delovanjem moje generacije, verujem da je na mojoj generaciji da bar pokušamo da Beogradu vratimo prethodni sjaj.

 

Kako je to domaća verzija Microsofta bila “prava i izvorna”?
Microsoft je ’90. godina bio grupa ljudi koji nisu videli prepreke, koji su želeli da kroz proizvedeni softver promene svet i da pokrenu novu industrijsku revoluciju. Tih ’90. Microsoft je verovao da može da uradi stvari, svi su verovali u viziju i svako je u svom domenu aktivno radio na ostvarenju vizije. Vizija je bila da svaka porodica treba da ima kompjuter na radnom stolu i da softver koji pokreće celu priču treba da bude Microsoft softver.

Krajem devedesetih ta vizija je ostvarena i onda dolazi do raznih kriza.

Prvo, Microsoft je bio pod pritiskom zbog potencijalnog Windows monopola. Onda je sama kompanija narasla i postala znatno više birokratska. Konačno, dosta ljudi iz te inicijalne ekipe se zasitilo i otišlo. Samim tim došlo je do gubitka verovanja u neke od osnovnih principa za koje se Microsoft uvek zalagao, a to je pravljenje softvera koji je za ceo svet, koji poboljšava živote korisnika.

Ekipa u Beogradu je bila mala i imala je izvorne vrednosti.  Nismo se gubili u diskusijama i politici, uvek je bio cilj da se završi softver koji doprinosi kvalitetu života ljudi. Tim je uvek bio spreman za akciju i nismo prezali da preuzmemo rizike pošto je cilj bio da pravimo važne stvari za ceo svet.

 

Šta je sve radio MDCS — šta su bili izazovi, na šta si ponosan?
U poslednjih 12 godina smo realizovali mnogo intersantnih i važnih projekata. Na primer, u domenu inteligentnih baza podataka, SQL Server je lider na svetskom nivou, a skoro sve ideje, scenariji i servisi su kreirani u Beogradu. Konkretno kod SQL Server 2016, pola glavnog kernel/engine posla smo mi obavili.

Dalje, celokupna podrška za matematiku u svim Microsoftovim proizvodima u poslednjh 10 godina je isto kreirana u Beogradu. Kao i prostorno razumevanje u novom Hololens projektu. U Office paketu, PDF Reflow je urađen 100% u Beogradu i više od pola Sway aplikacije smo napravili mi.

U proteklih 10 godina smo podneli pedesetak patenata i objavili bar desetak radova iz raznih domena. Bez lažne skromnosti ću reći da iza nas imamo odličan rezime tehničkih dostigunuća i ono što je najbolje je što je sve to znanje u Beogradu, i što se na osnovu tog znanja može napraviti mnogo više u budućnosti.

A izazova je bilo na svakom ćošku.

Microsoft sistem nije podešen za male razvojne centre kao što je naš. Imali smo dosta problema na svakom koraku zbog naše veličine i manjka integracije sa korporacijom. Srbija inače ne važi za interesantno research & development mesto pa smo imali i tu internu PR borbu. Da bismo se izborili za naše mesto ulazili smo u projekte sa mnogo rizika koji su iziskivali velike napore.

Ali, na kraju dana ta borba je izgradila izvanredan tim. Mislim da mi danas imamo jedan od najboljih timova u celom Microsoftu. To je ono na šta sam najviše ponosan.

Lepo je slušati danas, 10 godina kasnije, kako ljudi sa poštovanjem pričaju o Srbiji. Naša kolektivna tendencija je da gradimo sve što imamo (ili nemamo), a ponekad je jako interesantno čuti strance kako hvale naš grad i našu zemlju.

 

Kako vidiš perspektivu razvoja IT-a u Srbiji? 
S obzirom na tehnološke trendove i s obzirom na trenutnu sliku naše industrije, mislim da je IT jedini put za razvoj zemlje.

Kroz više desetina primera su naše kompanije pokazale da mogu da igraju na svetskoj sceni. Iz tog iskustva i znanja treba graditi budućnost. Mislim da je budućnost sjajna za one koji su u IT-u te, pošto će lokalna IT industrija rasti daleko brže od drugih naših industrija, da je naš zadatak je da taj rast ubrzamo. Nadam se da će se naše kompanije sve više fokusirati na sopstvene proizvode koji će voditi do toga da najveći deo vrednosti poslovanja ostaje u Srbiji, te da će sve bolja startap scena doprineti tome i voditi formiranju novih, uspešnih lokalnih kompanija.

Verujem da Srbija ima šansu da postane regionalni lider.

Naše iskustvo i znanje treba da preslikamo na mnogo veći broj ljudi. Imamo formulu koja je pobednička samo treba da uvedemo drastično veći broj ljudi u IT. Idealno bi bilo kad bi u Srbiji bilo deset puta više inženjera za 10 godina.

Da li zato krećeš da se baviš IT obrazovanjem?
Kada je reč o obrazovanju ja sam često kritikovao sve nivoe obrazovanja u Srbiji.

Međutim, u jednom momentu sam počeo sebi da ličim na pripadnike lokalne scene koja se uglavnom bavi kritikom, a malo se bavi akcijom. Kad su moji partneri, suosnivači Beogradskog instituta tehnologije, predložili da nešto uradimo na tu temu, jako brzo sam prešao u novi režim rada, traženju modela po kome bismo mi mogli da doprinesemo razvoju IT scene. Kroz nekoliko meseci smo razradili viziju o obrazovnoj instituciji koja bi za cilj imala modernizaciju IT obrazovanja u Srbiji i trenutno smo u poslednjoj fazi pripreme za našu prvu nastavnu godinu.

Generalno govoreći, formalno obrazovanje ima svoje prednosti, ali ima i dosta mana. U okviru Microsofta dosta radimo sa našim formalnim obrazovanjem, gde su promene proceduralno dosta teške, ali jednom kad se dese one imaju uticaja na veliki deo populacije.

Neformalno obrazovanje je drugačije pošto ostavlja prostora za inovaciju, ali ne može da ima uticaj na širu populaciju. Odlučili smo se, dakle, za novu školu pošto mislimo da našom fleksibilnošću i inovacijama možemo mnogo brže da ostvarimo željene rezultate.

Po svetu postoji veliki broj inicijativa u neformalnom obrazovanju koje pokušavaju da unesu inovacije u obrazovni sistem, pa je tako i naša škola u stvari deo tih svetskih trendova.

Specifično za naš lokalni kontekst mi u stvari gađamo ljude koji nisu našli ono sto šu tražili u formalnom obrazovanju. Dakle, prva faza naše škole se fokusira na omasovljenje IT-a. Prvi talas naših studenata će biti ljudi koji su izabrali neki drugi put i sada bi želeli da se priključe IT svetu.

Verujem da postoji prostora za obe forme obrazovanja, a mi smo izabrali neformalno pošto nam daje slobodu da prilagodimo programe našim studentima i kompanijama koje će ih zapošljavati, mnoge od kojih su poznate i poštovane domaće firme poput Sage, Levi9, Endave i drugih.

 

Na šta konkretno misliš sa kritikom našeg formalnog obrazovanja?
Prilično sam siguran da bih mogao da napišem celu knjigu o tome, ali evo izdvojiću nekoliko stvari koje me najviše bole. Ovi problemi postoje u dosta zemalja, ali kod nas su posebno izraženi.

Što se tiče visokog obrazovanja, mislim da je najveći problem to što školuje ljude koji na kraju ne mogu da nađu posao. Dakle, postoje armije ekonomista, tehnologa i pravnika koji ne mogu da nađu posao pošto ne postoji industrija koja može da ih zaposli.

Onda se često čuje argument kako obrazovanje treba da daje širinu i osnove na kojima kasnije mogu da se grade praktične primene.  To je apsolutno tačna hipoteza, ali dosta tih osnova su neupotrebljive i studenti nemaju dovoljno znanja za dalju dogradnju. Većina naših univerziteta su u stvari podučavajuće institucije i nemaju prave istraživačke odseke sa rezultatima na svetskom nivou. Tako da dosta naše akademije živi u nekom svom univerzumu, totalno izolovano od svetskih standarda i rezultata na svetskom nivou.

Na nivou srednjih škola mi najviše smeta to što se ‘znanjem’ smatra reprodukcija nekih materijala. Često se dešava da deca bubaju stvari bez razumevanja. Trenutno nalaženje informacija je trivijalno, a ono što je mnogo relevantnije je kako postaviti pravo pitanje, tj. kako usmeriti pretraživač?

Na nivou osnovne škole opet se susrećemo sa bubanjem, a ono što mi dodatno smeta je ubijanje znatiželje kod dece. Dakle, ne vidim da se deca sistemski podstiču da kritički razmišljaju i da učestvuju u debatama. I dalje se sve svodi na neku crno-belu interpretaciju sveta što je dosta limitiran pogled.

I, za kraj, ne vidim da se podstiče liderstvo u našim školama. Dakle, oni koji pokušavaju nešto da organizuju ili pokrenu su obično ismevani sa dosta cinizma, tako da deca često odustaju pošto ih okruženje ne prihvata.

Za kraj, šta ti je vizija za BIT?
Misija je praktično obrazovanje koje za cilj ima zapošljavanje ljudi i širenje vrednosti koje se gaje u IT sektoru.

Naša želja je da osposobimo ljude za uspešno funkcionisanje u timovima. Želja nam je da prenesemo znanje iz industrije na naše studente. Dosta industrijskog znanja je zaključano po firmama, a naša ideja je da bar mali deo tog znanja podelimo sa većim brojem ljudi. Dakle, fokus nije na formi (diplome, zvanja, birokratija) već na suštini što su znanje i veština.

Počinjemo sa bootcampom koji za ideju ima širenje broja ljudi u IT-u ali to je samo početak, pošto imamo znatno ambicioznije planove za dalje širenje škole. U sledećoj fazi imamo ideju da radimo dokvalifikacije, program za animaciju, praktični master program i specijalizacije u raznim domenima (frameworks, mašinsko učenje, Data Science). Svaki od programa ima za cilj zapošljavanje što iziskuje kvalitet.

Mislim da postoji realna šansa da promenimo IT obrazovanje u Srbiji gde će se više voditi računa o praktičnim veštinama, zapošljavanju i radu u timovima. Svaka osoba koja uspešno započne IT karijeru je osoba koja ima realnu šansu da značajno utiče na razvoj zemlje u 21. veku.

Kad broj ljudi u IT-u dostigne kritičnu vrednost, Srbija će se promeniti iz korena pošto će zagospodariti neke druge vrednosti.

Ovaj članak se originalno pojavio ovde.